Čekajući da se voćkice slože

Zvuk točka za rulet, slot aparata, kockice ili tipke F5 na tastaturi. Čekajući vašu veliku stvar u životu. Da li je to odgovor na vašu prijavu za posao, devojka koja je rekla da će se javiti večeras za grad ili su to rezultati izbora koji nikako da iskoče na sajtu vaših omiljenih medija? Sve to nije tako pravo ni bitno. Dokle god mi čekamo čekajući, stvari na koje ne možemo da utičemo, mi smo već izgubili. Nije izašla naša boja, niti su nam se složile voćkice a ni devojka nije nazvala. Nekada imam osećaj kao da beskonačno čekam, kao ona dva glupandera na raskršću u onoj lektiri. I samo čekanje me nervira a nervira me i rezultat pa kakav god da je. Dan posle izbora gledam ono moje iskrzano F5 i mislim se, zašto ja provedoh ceo dan prateći izlaznost, popodne zatvaranja i izjave sa birališta. Oko ponoći polemišući na internetu sa neznancima podložnim istim problemima pitam se zašto su mi suve oči.

Čekanje je postala aktivnost za sebe. Čekam platu, čekam bolja vremena, čekam ručak ili poštara. Čekam čekanje. Najomraženiji dan sedmodnevnog perioda u kalendaru je uvek bio onaj poslednji, nedelja. Iako sam imao ceo dan za sebe, baš sam mrzeo ponedeljak, i sa posebno namreškanim licem sam ga čekao misleći da možda ako bih uspeo da usporim ovaj dan, taj ponedeljak nikad neće doći.

BS:MS

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *